Eduardo Lorenso: Razočarana Evropa

Prilozi za jednu evropsku mitologiju

Prevod: Anamarija Marinović

Format: 20,5x14cm

Povez: meki

Obim: 237 str.

Sadržaj pdf

-40%

Žoze Žil: Portugalija danas

 

Kategorija:

дин.1.000 дин.600

U izvesnom smislu Evropa je bila (i jeste) žrtva sopstvenog uspeha. Ne samo što je postala prostor-pribežište za žrtve, stvarne ili potencijalne, novog kretanja na svetskom tržištu, naročito nakon propasti Sovjetskog Saveza, već i zato što (još uvek) predstavlja kočnicu za potpuni trijumf ovog novog poretka na svim planovima. Na ovom polju ne radi se o etici, već isključivo o odnosima snaga, u najradikalnijem smislu reči, koji obuhvataju takozvane odnose – ali koji su rezultat uključivanja u njih onoga što je „nematerijalno“ – sve do kulturnih i zabavnih odnosa. U ovoj borbi, za koju ne znam da li je opravdano izjednačiti je sa klasičnim sukobom istorijsko-političkih aktera manje ili više određenog profila (Sjedinjene Države, Japan, Evropa, islam), ono što se naziva „Evropom“ jeste najmanje definisani „entitet“ ne samo zato što sa istorijske i kulturne tačke gledišta to i jeste tako, već zato što se nijedan od tih učesnika svetske scene ne interesuje za to da ona to i postane.To i jeste objektivni uzrok evropske krhkosti. Govoreći sa izvesnom težinom, mogu da se osete „razočarano“ samo oni koji, poznajući Evropu u kojoj žive – slabu na svetskoj sceni zbog nesposobnosti da se ustroji uz minimum političke koherentnosti, konstatuju da četrdeset godina evropskog sna nisu učinile da Evropa postane „mit“ u svesti običnog građanina Evropske zajednice. Ili, ukoliko je reč „mit“ zastrašujuća zbog svojih iracionalnih konotacija, da postane makar referenca, sa kulturnim i imaginarnim sadržajem koji bi se prirodno mogao podeliti, neka vrsta zajedničkog nasleđa zarad kojeg bi imalo smisla, ili bi to mogao da bude uzbudljiv cilj, izmisliti jednu „Evropu“ koja, zato što je isuviše dugo postojala, ne zna da više ne postoji uz onu zapovedničku očiglednost onih koji izmiču istorijskom potčinjavanju.Čak i za Evropljane ili za ubeđene Evropejce, što je moj slučaj, trenutna „dezorijentisanost“ Evrope je očigledna, i ukoliko bi se oni rukovodili samo sadašnjom panoramom morali bi da protumače tu neporecivu dezorijentisanost kao glavni dokaz propasti evropske utopije. „Rat je završen“, tako se kaže, stari rat čija je Evropa bila istovremno učesnica, razlog i žrtva. Zapravo, promenio je oblik. Rat se nikada ne završava. Mislim na rat tout court, a ne samo na kulturni rat. Odlično je to što Evropa danas nije u ratu.ali je manje zadovoljavajuće to što je odbacila ulogu ratnika i zamenila je ulogom plena. Sa ratom u Zalivu, Evropa je, pre nego što je i postojala – a to je možda i bio način d se spreči njeno postojanje, kao verodostojnog učesnika na svetskoj sceni – izašla  je iz istorije koja nema drugog subjekta osi pobednika. Rat u Zalivu je bio najveći poraz Evrope, cele Evrope, od Lisabona do Moskve od zauzimanja Carigrada. Kultura bez principa je mrtva kultura u sukobu sa drugom koja poštuje svoje principe, čak i kada nam oni deluju monstruozno i neprihvatljivo. Na raznim poljima evropska kultura je mrtva kultura, u istoj meri u kojoj je još odavno, kultura smrti. Nema svrhe misliti da će novi evropski san pobediti ili izdržati u odsustvu i najmanjeg broja osnivačkih ubeđenja. U vidu Sjedinjenih Američkih Država proširenih na ceo kontinent ili uključujući i ono što nikada nije bilo Evropa, ova buduća Evropa neće čak uspeti ni da postane model prema kome se treba uskladiti, kao što su to Sjedinjene Američke Države, koje su na putu da postanu imperija zato što su lišene istinskog „identiteta“, osim identiteta beskrajnog kretanja i osvajanja, poput starog Rima koji se rasparčavao u onoj meri  u kojoj se proširivao. Na sreću, bilo šta nalik na imperiju nije nam na dohvat ruke- sećanje na naše imperijalističke snove nije utešno ni za nas ni za druge – ali nijedna Evropa-Nacija, priznata i doživljena kao što su nekada nacije bile doživljavane, to jest kao istinske otadžbine, ne izgleda kao bilo šta drugo do utopija. A verovatno će taj njen profil i trajati. Onima koji veruju da su „građani sveta“ i koji uz malo truda sebi dodeljuju „planetarnu dušu“, ovaj san o jednoj Evropskoj Zajednici, može istovremeno da izgleda zastarelo i podlo. Možda baš i kao samo nova verzija starog imperijalističkog etnocentizma Evrope. Njihova strast ih instinktivno vodi ka nacionalizmu ili imperijalizmu drugih. Zašto da ne? Svako ima svoju strast. Nije zabranjeno Evropljaninu u potrazi za Evropom da želi, ne uz manje strasti, da se rodi jedna istinska zajednica, kao prostor slobode za sebe i za druge.

Eduardo Lorenso


Edvardo Lorenso ( Eduardo Lourenço, 1923) diplomirao je na odseku za filozofiju na Univerzitetu u Koimbri, gde je ostao da radi kao asistent na katedri za Filozofiju, u periodu između 1947. i 1953. U Koimbri je objavio svoju prvu knjigu, koja nosi naslov Heterodoxia. Napustio je Portugal 1954. i radio kao profesor portugalske kulture i filozofije u Nemačkoj i u Brazilu. Posle 1960, definitivno se nastanjuje u Francuskoj, gde predaje na Univerzitetu u Grenoblu i u Nici do 1987. Dugotrajna geografska udaljenost nije izazvala nikakav prekid sa portugalskom realnošću, služeći mu pre da pojača njegovu usmerenost i kritički duh, pretvorivši ga u jednog privilegovanog i cenjenog posmatrača političke, socijalne i kulturne scene svoje zemlje. Njegove knjige O labirinto da saudade: Psicanálise mítica do destino português (Lavirint čežnje: Mitska psihoanaliza portugalske sudbine, 1978) i Nós e a Europa ou as duas razões (Mi i Evropa ili oba razloga, 1988) i dan danas nisu izgubile na aktuelnosti. Kao esejista i književni kritičar, posebnu pažnju je posvetio poeziji, naročito delu Fernanda Pesoe: Pessoa revisitado (U ponovnoj poseti Pesoi, 1973) i Fernando Rei da nossa Baviera (Fernando, Kralj naše Bavarije, 1986). Nakon mnogobrojnih nagrada, dodela nagrade Kamoiš (1996) krunisala je briljantni rad Edvarda Lourensa, jednog od najvećih mislilaca portugalskog jezika o bitnim pitanjima o Evropi i današnjici.