Ljubinko Pušić: Grad bez lica

Format: 20,5×14 cm

Obim: 394 str.

Povez: meki

Sadržaj pdf

-40%

Kategorija:

дин.1.200 дин.720

Ovo je mozaik-priča o Novom Sadu. Kakav je bio, kakav jeste i kakav bi mogao da bude. Istovremeno, to je mozaik-priča o njegovom licu i pokušaj da se ono vidi u objektivnom svetlu. Zapitaćemo se: da li je to moguće? Ne počinje se priča i ne gradi se slika da bi “nešto” bilo objektivno, već da se u ogledalu vidi ono što se želi. Bar tako rekosmo malopre. Zbilja, koliko je potrebno da se odmakne ili koliko da se stane u stranu, kako bi se izbegao odsjaj sopstvenog lika? Čini se toliko mnogo da se lik više ne nazire, čak ni da se ne naslućuje… Ne postoji jedna slika grada, kao što ne postoji ni jedan drugi dualitet sem istine. Istina je da ne postoji mogućnost bilo kog pojedinca da obuhvati celinu grada. On je u stanju da “osvoji” samo pojedine njegove delove, pri čemu problem sklapanja u celinu i dalje o(p)staje. Prema tome, mi ovde nećemo pokušavati da uradimo nemoguće, da onom koji ima poverenja u ovo posmatranje, obećamo kako ćemo biti u stanju da se bavimo “velikom urbanom sintezom”. Toga, jednostavno, nema. Hoćemo da opišemo grad koji nije uspeo da se odmakne dalje od sopstvene slike u ogledalu a koji je to silno želeo.


Ljubinko Pušić (Novi Sad, 1952-2016) bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je predavao Sociologiju grada i Sociologiju okruženja. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. godine. Objavio je knjige: Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka (1987); Grad: znaci vremena (1991); Čitanje grada: između duha i materije (1995); Grad, Društvo, Prostor: sociologija grada (1997); Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja (2001); Preduzetnici i grad (ur. 2002); Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti (ur. 2003); Pisanje grada: urbana svakodnevica (2007). Bio je član je Akademije Arhitekture Srbije.


Knjiga Ljubinka Pušića Grad bez lica je provokativna urbanosociološka studija Novog Sada, koja će malo kod čitaoca ostaviti ravnodušnim. Čini se da je to jedna od onih knjiga koje idu ispred svog vremena, posebno u kontekstu društvene klime u kojoj nastaje – klime u kojoj se ne uviđa da je kritički odnos prema sopstvenom okruženju temeljna odrednica njegovog očuvanja i unapređivanja. Čitanje knjige, u tom smislu, nije lako, posebno stanovnicima Novog Sada jer će se u njoj sresti sa gotovo nemilosrdanim nizom kritika svega onoga što ovaj grad jeste. To su, najpre, njegove nekompetentne, nemarne i nemoćne, gotovo nepostojeće, institucije, načete u periodu socijalizma i njegovog sloma, pa „dovršene“ kada je neko „zazviždao“ početak tranzicije. Ne-znanje gradskih institucija Pušić čita kroz elemente društvene morfologije grada: njegove uništene ulice, sterilne javne prostore, bezlične i besmislene gradske blokove, neposećene parkove, ružne zgrade….Na neznanje, lako se nadovezuje nemar, oličen u opštoj nebrizi za grad i njegove stanovnike, u brojnim zapuštenim gradskim „džepovima“, slamovima, dotrajalim fasadama… Nemoć gradskih institucija „puca“ pred očima čitaoca u okviru Pušićeve nadahnute sociološke analize prostornog odraza geneze i strukture novokomponovane novosadske elite i ukazivanja na ono što je ona trebala i nikada nije uspela da bude za grad. Ovde se, kao večita meta Pušićeve kritike, pojavljuje i nemoć gradskih institucija pred partokratijom, kratkoročnim i uskointeresnim vođenjem urbane politike, pa i države uopšte.  Neznanje, nemoć i nebriga gradskih institucija, kristališu se u onom što Pušić označava kao „moguć ključ uzroka i posledica čitave tužne gradske scenografije“- nesrazmernom odnosu između javnog i privatnog interesa. Drugim rečima, Novi Sad nema dovoljno sposobne, moćne i odgovorne institucije koje bi vodile računa o gradu kao celini, uspele da artikulišu javni interes i usklade ga sa privatnim. Privatni interes je poklopio javni, te je nastala stihija, „rasprodaja grada“ ili „rušenje građenjem“. Druga „meta“ Pušićeve kritike su, sami novosađani, i to, zbog jednostavne činjenice da je grad onakav kakvim ga čine njegovi stanovnici. I gradske institucije, dobre su samo onoliko koliko građani od njih to zahtevaju. Kako bi odgovorio na pitanje kako su novosađani dozvolili da se to desi njihovom gradu, Pušić se upušta u raspakivanje (dekonstrukciju) kolektivne memorije Novog Sada, u traganje za „duhovnim i materijalnim znacima nostalgije“ ili za „sadržajem urbanog sentimenta“. Na ovom mestu autor će marljivo tragati za plodotvornim spojem duha i materije kod novosadskih crkava, otvorenih prostora, spomenika, parkova, građevina….da bi izneo poražavajuć zaključak da „tek pokoja autentična urbana vrednost koja opstaje, preti da se u jednom trenutku pretvori u mehur i nestane“. Kolektivni identitet novosađana, ovijen je u palanačku samodopadljivost, baziran na „sumnjivim“ istorijskim studijama, i stereotipnim zapažanjima, večito progonjen kompleksom niže/više vrednosti. Svi pozitivni stereotipi o Novom Sadu (miran, spor, čist, srednjoevropski, (multi) kulturan, tolerantan, pitom grad, „srpska Atina“, i sl), u Pušićevoj knjizi postaju elementi umišljene palanačke uobrazilje: Novi Sad je mlad grad. Srednjoevropski kulturni areal ne postoji, a i kad bi postojao, Novi Sad mu ne bi pripadao. Ono što nam u gradu „liči“ na Evropu, jeste nevešta urbana mimikrija. To je grad bez simbola (a „grad bez simbola i nije grad“) i kapija. „Prašnjav grad“. Multikulturalnost je ništa do jeftin marketinški trik i „lepo odelo“ Novog Sada koje se oblači po potrebi, i svakako ne nešto što ga razlikuje od bilo kod drugog grada. Urbana kultura Novog Sada odiše palanačkim duhom. I tako redom. Na trećem mestu kritike, implicitno, pronalazimo samo društvo kojem Novi Sad pripada. Više puta ponavljano određenje grada kao otiska društva u prostoru, u ovoj dimenziji knjige dobija svoj pun smisao. Pušić zaključuje da je razgradnja Novog Sada čedo, raspada države sa jedne strane, i tranzicije sa druge. Knjiga je pisana razumljivim jezikom i slobodnim stilom, i u njoj se prepliću elementi antropološkog, psihološkog, istorijskog, urbanističkog, arhitektonskog, ponekad i literarnog, pa i zdravorazumskog, a opet, uvek temeljno sociološkog pristupa gradu. Autor grad posmatra „otvorenih očiju“ nastojeći da podcrta ono što ostali „vide, a ne primećuju“. Ove opservacije, praćene su temeljnim teorijskim okvirom, koji se pojavljuju u formi uvoda u svaku posebnu temu. Osim što predstavlja trajan naučni doprinos sociološkim studijama gradova, knjiga Ljubinka Pušića obraća se i najširem krugu publike i namenjena je svakom ko je otvoren da kritički proispita uzroke i oblike propadanja srpskih gradova, kao i sopstvenu ulogu u tome. Ovde se bez sumnje radi o jednoj ličnoj, subjektivnoj dimenziji posmatranja grada, ali, postaviće autor pitanje već na samom početku knjige, je li gradu uopšte moguće postupiti drugačije? Ova knjiga ne pretentuje na veliku urbanu sintezu, niti na strogo objektivnu i anonomnu analizu grada. Ona je, očito, izraz neke vrste ljubavi prema gradu, jer je u konačnom, pozadina svake kritike nastojanje da se ponude osnove za neko bolje društvo i njegov bolji i lepši materijalni odraz.

Ana Pajvančić Cizelj