Moris Albvaks: Društveni okviri pamćenja

Format: 20,5x14cm

Obim: 326 str.

Povez: meki

Prevod: Olja Petronić

Sadržaj pdf

Kategorija:

дин.1.500 дин.1.200

Albvaks je preuzeo na sebe da razradi ovaj program koji insistira na razlici između predmeta psihologije i sociologije (individualna svest/kolektivna svest), koji implicira i spor oko porekla, te sadržaja tog predmeta (sama svest) nastojeći na razrešenju preko koncepta kolektivne psihologije. Ova psihologija utemeljena je na ideji kolektivne svesti oličene u kolektivnim predstavama (représentations collectives). Kolektivna svest, kao i način predstavljanja sadržaja te svesti, podležu određenim društvenim uslovima i mehanizmima, pa se u tom smislu može govoriti i o okvirima društvenog pamćenja. Ukoliko se govori o kolektivnoj svesti, mora se takođe razviti koncept kolektivnog, odnosno društvenog pamćenja/sećanja. Ukoliko je društvu imanentna svest, imanentno mu je i beleženje sadržaja te svesti: ovde pamćenje podrazumeva dakle i određen društveni okvir kao i način predstavljanja.

Pavle Milenković


Moris Albvaks rođen je 1877. godine u Remsu, gradu u kojem su, u katedrali Notr-Dam, krunisani francuski kraljevi od početka devetog veka, i koji će stoga imati posebno mesto ne samo u održanju monarhističke ritualizacije već i kolektivnog pamćenja Francuske tokom dugog perioda. Možda bi se već u ovoj okolnosti, iz perspektive eventualnog proviđenja, mogla prepoznati predodređenost Albvaksova da se bavi problemima kolektivnog sećanja odnosno pamćenja. Umro je 1945. godine, malo pre zaključenja mira, od posledica dizenterije kojom se zarazio nekoliko meseci ranije, dospevši u koncentracioni logor Buhenvald. Albvaks je u logor dospeo nakon protestovanja zbog deportacije svog sina Pjera, čemu je pak prethodilo pogubljenje njegovog tasta i tašte, Viktora i Helene Baš, koji su bili Jevreji. Mada alzašanin i katolik, Albvaks je odranije već, ne samo kao jevrejski zet već i kao socijalista, republikanac i patriota bio sumnjiv; zbog nepoćudnosti gestapo ga je uhapsio u Parizu jula 1944. godine, odakle je sproveden u logor, gde je smrtno oboleo. Logor je pak – i eto razloga da se ponovo zastane nad (prividnom) slučajnošću – u kritičkim diskursima kulture sećanja kao i same politike sećanja simbolično ali i doslovno mesto društvenog pamćenja ili sećanja, odnosno nezaborava holokausta. Logor dakle, ne samo kao mesto na kojem su se na sistematičan i organizovan način sprovodili zločini, nego i kao mesto sećanja na zločin, odnosno njegovog održanja putem sećanja izvan granica prostora i vremena u kojem je nastao, predstavlja sasvim albvaksovsku, istina turobnu, figuru. Mogla bi se, već samo od tačaka Albvaksovog rođenja i smrti izvesti izvesna skica o predodređenosti za samu temu pamćenja, odnosno sećanja.