Pol Ekman: Laganje

Kako otkriti da vas neko varaza tezgom, sa govornice, u bračnoj postelji

Format:20,5x14cm

Obim:370 str.

Povez: meki

Prevod:Aleksandra Kostić i Mihailo Antović

Sadržaj pdf

Kategorija:

дин.1.250 дин.1.000

 

Kada situacija izgleda baš onako kako nam se i čini da izgleda, ogromna je mogućnost da je ona u potpunosti lažirana; kada je laž očigledna, onda je velika mogućnost da tu nema ničega lažnog.

Erving Gofman, Strateška interakcija

 

O mnogim idejama iz ove knjige sam razgovarao sa Ervingom Gofmanom, koji je obmanu sagledavao iz jednog drugačijeg ugla i uživao u našim suprotstavljenim, ali ne i kontradiktornim pogledima na nju. Puno toga bih dobio iz njegovih komentara na rukopis, ali je on umro prilično iznenadno, pre nego što sam i uspeo da pošaljem rukopis. I čitalac i ja puno gubimo zbog tužne činjenice da je naš dijalog mogao da se odvija jedino u mojim mislima.

Razmislimo kakav bi bio život da svi mogu savršeno da lažu ili da niko ne može da laže. Najviše sam razmišljao o ovome u vezi sa lažima o emocijama, pošto su to najteže laži, a emocije su glavni predmet mog interesovanja. Kad ne bismo mogli da znamo šta neko stvarno oseća i kad bismo znali da to ne možemo saznati, život bi imao mnogo manje smisla. Sigurni u svoje znanje da svaka prikazana emocija može da bude samo varka sa ciljem da se neko zadovolji, prevari, ili da se njime manipuliše, pojedinci bi se prepustili slobodnim strujama, a afektivnog vezivanja bi bilo mnogo manje. A kada nikad ne bismo lagali, kada bi osmeh bio sasvim pouzdan znak, uvek tu kada osetimo zadovoljstvo, a nikad na licu bez zadovoljstva, život bi bio siroviji nego što zaista jeste, a mnoge odnose bi bilo teže održati… Pomislimo samo da imamo prijatelja, saradnika ili ljubavnika koji je u pogledu emocionalne kontrole ili prikrivanja jednak tromesečnoj bebi, dok je u svim drugim aspektima – u pogledu inteligencije, veština, i tako dalje – jednak drugim odraslim osobama. Sama ideja je mučna. Mi, dakle, nismo potpuno providni kao deca, niti smo savršeno prerušeni. Možemo da lažemo ili govorimo istinu, da primetimo prevaru ili je previdimo, budemo zavedeni ili saznamo istinu. Imamo izbor – to je u našoj prirodi.

Razmislimo kakav bi bio život da svi mogu savršeno da lažu ili da niko ne može da laže. Najviše sam razmišljao o ovome u vezi sa lažima o emocijama, pošto su to najteže laži, a emocije su glavni predmet mog interesovanja. Kad ne bismo mogli da znamo šta neko stvarno oseća i kad bismo znali da to ne možemo saznati, život bi imao mnogo manje smisla. Sigurni u svoje znanje da svaka prikazana emocija može da bude samo varka sa ciljem da se neko zadovolji, prevari, ili da se njime manipuliše, pojedinci bi se prepustili slobodnim strujama, a afektivnog vezivanja bi bilo mnogo manje. A kada nikad ne bismo lagali, kada bi osmeh bio sasvim pouzdan znak, uvek tu kada osetimo zadovoljstvo, a nikad na licu bez zadovoljstva, život bi bio siroviji nego što zaista jeste, a mnoge odnose bi bilo teže održati… Pomislimo samo da imamo prijatelja, saradnika ili ljubavnika koji je u pogledu emocionalne kontrole ili prikrivanja jednak tromesečnoj bebi, dok je u svim drugim aspektima – u pogledu inteligencije, veština, i tako dalje – jednak drugim odraslim osobama. Sama ideja je mučna. Mi, dakle, nismo potpuno providni kao deca, niti smo savršeno prerušeni. Možemo da lažemo ili govorimo istinu, da primetimo prevaru ili je previdimo, budemo zavedeni ili saznamo istinu. Imamo izbor – to je u našoj prirodi.

Pol Ekman


Pol Ekman (Paul Ekman) je rođen 15. februara 1934. godine u Vašingtonu (SAD). Studirao je na univerzitetima u Čikagu i Njujorku. Doktorirao je 1958. godine na univerzitetu Adelfi kao klinički psiholog. Dobitnik je nagrade za naučno-istraživački rad Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje (National Institute of Mental Health) 1971. godine, koja je potom obnavljana više puta (1976, 1981, 1987, 1991 i 1997). Ovaj institut je više od četiri decenije podržavao njegova istraživanja kroz stipendije, donacije i priznanja. Ekman je radio kao profesor psihologije na Katedri za psihijatriju Kalifornijskog univerziteta u San Francisku, do penzionisanja 2004. Od 1960-2004. godine radio je i u Lengli Porterovom psihijatrijskom institutu (Langley Porter Psychiatric Institute). Od strane magazina Time2009. godine proglašen je za jednog od 100 najuticajnijih ljudi na svetu i smatra se jednim od 100 najuticajnijih psihologa XX veka. Kao renomirani psiholog, Ekman je bio pionir u oblasti proučavanja emocija i njihovog odnosa prema facijalnoj ekspresiji. Njegova polazna tačka u proučavanju problema facijalne ekspresije bili su radovi psihologa Silvana Tomkinsa. Osnovni nalaz Ekmanovih istraživanja je to da, suprotno verovanju nekih antropologa (među kojima je i Margaret Mid), izrazi lica (facijalna ekspresija) i emocije nisu kulturno uslovljeni, već su oni, naprotiv, univerzalnog porekla i, shodno tome, biološki uslovljeni. Koristeći rezultate kros-kulturnih istraživanja plemena Provelj iz Papua Nove Gvineje, Ekman je primetio da pripadnici ove kulture mogu pouzdano da prepoznaju izraze emocija na fotografijama koje su im predočene, naime, fotografija ljudi iz drugih, za ovo pleme, nepoznatih kultura. Gledajući fotografije pripadnici plemena su opisivali izraze lica kako bi opisali situaciju (i emocije) koje vide na njima. Iz ovog istraživanja Ekman je zaključio da su izrazi (ekspresije) povezane sa određenim emocijama biološki univerzalne za sve ljude. Na osnovu toga, on je 1972. godine sastavio listu osnovnih emocija u koje spadaju: bes, gađenje, strah, sreća, tuga, iznenađenje. 1990. godine je ovu listu proširio, uključujući u nju niz pozitivnih i negativnih emocija, koje, međutim, nisu sve prepoznatljive i uočljive na licu (na mišićima lica). To su: zabava, prezir, zadovoljstvo, stid, uzbuđenje, krivica, osećaj samoostvarenja, osećaj olakšanja, zadovoljstvo, čulna zadovoljstva, sram. Ekman je razvio tzv. Sistem kodiranja facijalne akcije (Facial Action Coding System) kako bi opisao sve moguće postojeće ljudske izraze lica. Sproveo je i objavio brojna istraživanja na temu neverbalnog ponašanja. Tako i njegovi poznati radovi o laganju, na primer, nisu bili ograničeni samo na proučavanje izraza lica, već i na posmatranje ponašanja i pokreta tela.