Žoze Žil: Portugalija danas

Strah od postojanja

Prevod: Vesna Vidaković

Format: 20,5x14cm

Povez: meki

Obim: 146 str.

Sadržaj pdf

-40%

Teofil Pančić: Demokratska melanholija sa ćoškova Evrope

Predstava i razgovor sa piscem i filozofom Žoze Žilom

Kategorija:

дин.850 дин.510

U Portugaliji se ništa ne dešava, „nema drame, samo intrige i zavrzlame“, napisao je neko grafit duž zida jednog stepeništa na Santa Katarini, koje se spušta do tramvaja u ulici Bika. Ništa se ne dešava, drugim rečima, ništa se ne upisuje – kako na planu istorije ili života pojedinca, tako i na planu društvenog života ili umetnosti. Možda su zbog toga najutemeljenije studije, i sa najdužom tradicijom u Portugaliji, one koje se odnose na istorijsku prošlost, iz očajničke želje da se upiše, da se ubeleži, ne bi li se načinilo trajnim ono što neprestano pokušava da iščezne (i što je, u svakom slučaju, s pravom već upisano – ali gde?). Zanimljivo je da je taj grafit bio pokušaj da se upiše ta nemogućnost upisivanja…Raspravljaćemo kasnije o opravdanosti da se govori o „Portugalcima“ kao jedinstvenoj i nedeljivoj celini – što postavlja mnoge probleme. Pretpostavimo da su oni delom rešeni. Primetimo zasad samo to da svi Portugalci uporno govore o „Portugalcima“ koji su „ovakvi“ ili „onakvi“. Čak i kao fikcija, ili kao privid mišljenja, ova celina postoji i zaslužuje da se o njoj razmišlja. Portugalska neupisanost se razlikuje od ostalih, svojstvenih drugim državama, po svojoj opštosti i po postupcima delanja. Na primer, nakon Drugog svetskog rata Nemci su odbili da upišu u svoje postojanje, kao i u svoju istoriju, Treći rajh i nacizam, ostavivši ih decenijama svedene u gimnazijskim priručnicima istorije na jednu „epizodu“ pomenutu u deset do dvadeset redaka. Ova „crna rupa“ ili neprimetni propust, ili neupisivanje, ima (još uvek) nepredvidive posledice u nemačkom društvu i, bez sumnje, nije stran usponu neonacizma.U jednoj staroj anegdoti, koja ilustruje rivalstvo između dva susedna sela u regiji Bejra Bajša, meštani jednog govorili su da su meštani drugog sela tako snalažljivi da je jednog dana neko od njih rekao svojim zemljacima: „Razmišljao sam o tome da idemo na Mesec. Dovoljno je da se jedan od nas popne prvom na ramena, da se treći popne drugom na ramena, i tako redom, dok se ne naprave najviše moguće lestve ka Mesecu. I kada ne bude bilo više ljudi, onda se prvi, koji je na zemlji, popne do vrha, zatim se drugi, koji je ostao nogama na zemlji, takođe popne, i tako sve, bez prestanka, dok se ne stigne do Meseca. Nikad neće nedostajati ljudi“.


Žoze Žil (José Gil, rođen 1939. godine, Muecate, Mozambik) je veoma uticajni savremeni portugalski filozof. Mladost je proveo u Lisabonu, Portugaliji, ali pod Salazarovom diktaturom ( 1933-1974) odlučio je da potraži utočište u nekoj slobodnoj zemlji. Preselio u Pariz gde je 1982. godine gde je doktorirao na Univerzitetu u Parizu (Université de Vincennes à Saint-Denis). Pohađao je predavanja Žila Deleza  (Gillesa Deleuzea) čiji je uticaj na njegovo mišljenje bio odlučujući. Između 1986. i 1989. vodio istraživačke projekte o estetici na Collège de Philosophie. Napisao je nekoliko knjiga pre 1983, ali kad je 2004. Godine objavljenja knjiga Portugalija danas: strah od postojanja (Portugal, Hoje: O Medo de Existir, Lisboa: Relógio d’Agua) to je bio veliki kulturni i intelektualni događaj. Knjiga opisuje način na koji portugalci doživljavaju sebe, druge ljude i svet. S obzirom da je Portugalija zemlja sa ozbiljnom krizom identiteta, knjiga je važan korak u rasvetljavanju onoga što se čini da je danas misterija za Portugalce. Odmah po objavljivanju knjige 2004. godine, Le Nouvel Observateur je Žoze Žila s pravom uvrstio među 25 velikih mislilaca savremenog sveta, zajedno s Rortijem, Sloterdijkom, Žižekom.