N. Čomski: O anarhizmu; D. Harvi: Pobunjeni gradovi

1.880 рсд 1.645 рсд

Opis

Jedan francuski pisac, naklonjen anarhizmu, napisao je 1890-ih godina da „anarhizam ima široka leđa, kao papir, trpi sve“ – uključujući, primetio je, one koji deluju tako da „smrtni neprijatelji anarhizma ne bi mogli bolje postupiti“. Postoji mnogo načina mišljenja i delanja koji se označavaju kao „anarhistički“. Bilo bi beznadežno pokušati obuhvatiti sve te suprotstavljene struje u neku opštu teoriju ili ideologiju. Čak i ako nastavimo da iz istorije liberterske misli izvlačimo njenu živu razvojnu tradiciju, kao što je Danijel Geren učinio u Anarhizmu, još uvek je teško formulisati njene doktrine u posebnu i određenu teoriju društva ili društvene promene. Rudolf Roker, anarhistički istoričar koji je izložio sistematičan pojam razvoja anarhističke misli u pravcu anarhosindikalizma, u radu koji se može uporediti sa Gerenovim delom, dobro postavlja samu stvar kada piše da anarhizam: „nije utvrđen, u sebe zatvoren društveni sistem, već pre određeno kretanje u istorijskom razvoju čovečanstva koje, nasuprot intelektualnom starateljstvu svih crkvenih i državnih institucija, teži slobodnom, nesputanom razvoju svih individualnih i društvenih životnih snaga… Za anarhistu, sloboda nije apstraktan filozofski pojam, već konkretna životna mogućnost svakog ljudskog bića da sve svoje snage, sposobnosti i talente kojima ga je priroda darovala dovede do punog razvoja…”


Mi živimo u eri gde ideali ljudskih prava zauzimaju središnje mesto, kako u političkom tako i u etičkom smislu. Ogroman deo političke energije ulaže se u promovisanje, zaštitu i artikulisanje njihovog značaja u izgradnji boljeg sveta. Najvećim delom, koncepti koji cirkulišu su individualistički i zasnovani na vlasništvu, i kao takvi ničim ne ugrožavaju hegemonističku liberalnu i neoliberalnu tržišnu logiku ili neoliberalne modele zakonitosti i državne akcije. Uostalom, mi živimo u svetu u kojem prava privatne svojine i profitne stope istiskuju sve druge koncepcije prava koje se uopšte mogu zamisliti. Ali, postoje okolnosti u kojima ideal ljudskih prava preduzima kolektivni zaokret, kao kada prava radnika, žena, gej populacije i manjina dolaze u prvi plan (zaveštanje starog radničkog pokreta i, recimo, pokreta građanskih prava koji se pojavio u SAD 1960-ih godina, koji je bio kolektivan i imao globalni uticaj). Takve borbe za kolektivna prava su periodično donosile važne rezultate. Ovde bih želeo da istražim jedan drugi vid kolektivnog prava – pravo na grad u kontekstu oživljavanja interesovanja za ideje Anrija Lefevra o tom pitanju, kao i pojavu svih vrsta društvenih pokreta širom sveta koji sada traže takvo pravo. Kako se, dakle, ovo pravo može definisati? Grad, kao što je jednom napisao znameniti urbani sociolog Robert Park, predstavlja „čovekov najdosledniji i, u celini, njegov najuspešniji pokušaj da rekonstituiše svet u kojem živi prema svojim željama. Ali, ako je grad svet koji je čovek stvorio, to je svet u kojem je on od tada osuđen da živi. Na taj način, indirektno i bez ikakvog jasnog osećaja prirode svog zadatka, čovek je kroz izgradnju grada rekonstituisao samog sebe.“  Ako je Park u pravu, tada pitanje kakvu vrstu grada hoćemo ne može biti razdvojeno od pitanja kakav tip ljudi hoćemo da budemo, za kakvim vidovima društvenih odnosa tragamo, kakav odnos prema prirodi negujemo, za kakvim načinom života žudimo i kakvih estetskih vrednosti se pridržavamo. Otuda je pravo na grad daleko više od prava individualnog ili grupnog pristupa resursima koje grad utelovljuje: to je pravo na menjanje i preosmišljavanje grada u sve većoj meri u skladu sa našim najiskrenijim željama. Pored toga, to je kolektivno a ne individualno pravo, jer preosmišljavanje grada neizbežno zavisi od izražavanja kolektivne moći nad procesima urbanizacije. Sloboda da gradimo i obnavljamo sebe i naše gradove je, kako bih želeo da ovde istaknem, jedno od najdragocenijih a opet najzapostavljenijih naših ljudskih prava. Kako da na najbolji mogući način izrazimo to pravo?