S. Elden: Fuko: rođenje moći; Pov Ven: Fuko: kao mislilac i kao čovek

2.240 рсд 1.960 рсд

Opis

Pažljivom rekonstrukcijom Fukoovog rada i interesovanja, ova knjiga predstavlja nastojanje da se prikaže detaljna intelektualna istorija Fukoa kao pisca, istraživača, predavača i aktiviste u ovom periodu. Mogućnost da pratimo Fukoove preokupacije znatno je unapređena velikom količinom odnedavno dostupnog materijala, kako objavljenih tekstova tako i arhivskih dokumenata. Ova knjiga, kao i prikaz koji sam ponudio u svojoj prethodnoj knjizi Fukoova poslednja dekada obilato se koristi svim ovim materijalom. Izvori uključuju prve kurseve na Kolež de Fransu, mnoge kraće radove i intervjue, kutije sa rukopisima dostupnim u Nacionalnoj biblioteci (Francuska), kao i materijale koji se odnose na njegov aktivizam i kolaborativna istraživanja. Zbog datiranja njihove kolekcije u ovoj knjizi nisam koristio arhivu biblioteke u Berkliju. Među novim publikacijama, od naročitog su značaja njegovi godišnji istraživački kursevi na Kolež de Fransu. Oni obuhvataju predavanja održana od kraja 1970. do 1984. Od profesora se tamo zahteva da napišu izveštaje o projektima na kojima trenutno rade, a ne toliko da predaju. Ova predavanja pružaju fascinantan uvid u razvoj ideja i začetke novih projekata. Prva tri kursa sadrže širok dijapazon analiza – od stare Grčke, mračnog doba, srednjeg veka, rane moderne istorije Francuske i Evrope, sve do devetnaestog veka. U ovim i narednim kursevima, u publikacijama i zajedničkim istraživačkim radovima unutar i izvan Koleža, Fuko će svoju pažnju posvetiti detaljnom ispitivanju azila, bolnica i javnog zdravlja i, naravno, zatvora…


Ne, Fuko nije bio strukturalistički mislilac, ne, ne pripada ni izvesnoj „misli 1968.“; nije bio ni relativista, istoricista, niti je u svemu pronalazio miris ideologije. On je, po sopstvenom priznanju, bio skeptički mislilac, koji je verovao samo u istinitost činjenica, bezbrojnih istorijskih činjenica koje ispunjavaju sve stranice njegovih knjiga, a nikada u istinitost opštih ideja, što je retkost u ovom veku. Jer nije prihvatao nikakva transcendentna načela kao temelj istine. No, zbog toga nije bio nihilista: uviđao je postojanje ljudske slobode (ta reč se može pročitati u njegovim tekstovima) i nije mislio da je, čak i kad je postavljen kao učenje o „raščaravanju“, gubitak svakog metafizičkog ili religijskog utemeljenja ikada sprečio tu slobodu da ima ubeđenja, nade, negodovanja, pobune, već je smatrao pogrešnim i bespotrebnim da se prepire o svojim borbama, da raspravlja o svojim negodovanjima, da uopštava… Nije on bio neprijatelj čoveka i ljudskog subjekta kao što se mislilo; naprosto je procenjivao da taj subjekt ne može da skine sa neba neku apsolutnu istinu niti da suvereno dela na nebu istina; da može samo da reaguje na istine i stvarnosti svoga doba ili da odgovara na njih na inovativan način.