Emil Dirkem: Pravila sociološke metode

Opis

Toliko smo malo naviknuti da se naučno bavimo društvenim činjenicama da će neke tvrdnje iznete u ovom delu možda iznenaditi čitaoca. Međutim, ako postoji neka nauka o društvima, valja nam očekivati da se ona ne sastoji od prostog parafraziranja tradicionalnih predrasuda, već nas navodi da stvari vidimo drugačije nego što one izgledaju laiku: jer je zadatak svake nauke da otkriva, a svako otkriće više ili manje remeti već usvojena mišljenja. Pod uslovom, dakle, da se u sociologiji zdravom razumu ne pridaje moć koju on odavno više nema u drugim naukama – i ne vidimo odakle bi mogla da mu dolazi – potrebno je da naučnik odlučno zauzme stranu da ga ne bi preplašili rezultati njegovih istraživanja, ako su metodično sprovođena. Ako je potraga za paradoksom svojstvena sofisti, bežanje od njega, onda kada ga nameću činjenice, svojstveno je duhu bez hrabrosti i bez vere u nauku. Nažalost, lakše je prihvatiti to pravilo u načelu i teorijski nego ga istrajno primenjivati. Još uvek smo previše naviknuti na to da sva pitanja rešavamo prema sugestijama zdravog razuma da bismo ga lako mogli držati na odstojanju od socioloških rasprava. Kad poverujemo da smo ga se otresli, on nam nameće svoje sudove a da to ni ne primetimo. Samo duga i posebna praksa može da spreči takve slabosti. Stoga molimo čitaoca da to nikako ne izgubi iz vida. Da uvek ima na umu kako su načini mišljenja na koje je najviše navikao pre štetni nego povoljni za naučno izučavanje društvenih fenomena i da se, shodno tome, čuva svojih prvih utisaka. Ako im se prepusti bez otpora, u opasnosti je od toga da nas proceni a da nas nije razumeo. Tako bi se moglo dogoditi da nas optuži kako smo hteli da oprostimo zločin, pod izgovorom da je on za nas fenomen normalne sociologije. Taj bi prigovor ipak bio detinjast. Jer ako je normalno da, u svakom društvu, postoje zločini, nije ništa manje normalno ni da oni budu kažnjeni. Institucija represivnog sistema nije ništa manje opšta činjenica od postojanja kriminaliteta, niti je manje neophodna za kolektivno zdravlje. Da ne bi bilo zločina, bilo bi potrebno izjednačavanje pojedinačnih svesti koje, iz razloga koje ćemo naći nešto dalje, nije ni mogućno ni poželjno; ali da ne bude represije, bila bi potrebno odsustvo moralne homogenosti koja je nepomirljiva sa postojanjem društva. Samo, polazeći od činjenice da je zločin gnusan i gnušanja vredan, zdrav razum je pogrešno zaključio da on ne bi mogao potpuno da nestane. Zbog svog uobičajenog simplicizma, ne shvata da neka stvar koja mu je odvratna može iz nekog razloga da bude korisna, i da ipak u tome ne bude nikakve protivrečnosti. Zar u organizmu nema odvratnih funkcija čije je redovno odigravanje neophodno za zdravlje pojedinca? Zar mi ne mrzimo bol? a ipak bi biće koje ga ne spozna bilo čudovište. Normalno obeležje neke stvari i odvratnost koju ona uliva mogu čak da budu solidarni. Iako je bol normalna činjenica, on ipak nije voljen; iako je zločin normalan, on je ipak omrznut. U našoj metodi, dakle, nema ničega revolucionarnog. Ona je čak, u izvesnom smislu, suštinski konzervativna, pošto društvene činjenice smatra stvarima čija se priroda, koliko god da je gipka i elastična, ipak ne može menjati po želji. Koliko je opasnije učenje koje u njima vidi tek proizvod umnih kombinacija koje obična dijalektička veština može u trenu da okrene naglavce!

Emil Dirkem

Emil Dirkem (Émile Durkheim, 1858-1917), francuski sociolog, zastupao je stav da je društvo u kauzalnom (uzročnom) odnosu prema pojedincima, pojedinačnim društvenim pojavama i kulturi uopšte. Pojam pojedinac, čovek, individuum, ne uslovljava društvenu stvarnost i društvena zbivanja, već obrnuto, društveno zbivanje oblikuje pojedinca i njegove vrednosti, istovremeno usmeravajući njegovo delovanje. U svom metodološkom pristupu, Dirkem posmatra društvene činjenice kao stvari, pošto su društvene činjenice u suštini objektivne, postoje i razvijaju se nezavisno od čovekove svesti. Društvene činjenice su društvena datost i kao takve su svojim osobenostima nezavisne od čovekovog posmatranja, mogu se spoznati aposteriori, tj. na temelju iskustva, postoje nezavisno od ljudske volje, a spoznati se mogu spoljašnjim posmatranjem. društvo nije skup pojedinaca (jedinki), već ono predstavlja jednu osobenu stvarnost sa svojim specifičnim obeležjima. Dirkem je tvrdio da se ne može ništa kolektivno stvarati ako nisu date pojedinačne svesti, jer tek spajanjem, tj. udruživanjem pojedinačnih svesti (na tačno određen način), nastaje društveni život. Rađaju se društvene pojave i društveni procesi, koji će proizvesti društvena događanja. Za društvenu grupu kaže da ona misli i deluje drugačije nego što misli ili deluje pojedinac kada je izdvojen iz grupe. Najpoznatija Dirkemova dela su: O podeli društvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog života.