Mišel Fuko: Moć/znanje

Opis

Sva zanimljiva pitanja su sažeta u dve reči: moć i znanje. Mislim da sam Istoriju ludila pomalo pisao na tragu tih pitanja. Bilo mi je važno da kažem sledeće: ako pred neku nauku kao što je teorijska fizika ili organska hemija postavimo problem njenih odnosa sa političkim i ekonomskim strukturama društva, zar time pred nju ne postavljamo previše složen problem? Zar ne postavljamo previsoko lestvicu mogućeg objašnjenja? Ako, naprotiv, uzmemo neku nauku kao što je psihijatrija, zar to pitanje neće biti mnogo lakše rešiti, zato što je epistemološki profil psihijatrije nizak i zato što je psihijatrijska praksa povezana sa čitavim nizom institucija, neposrednih ekonomskih zahteva, političkih hitnosti, društvenih regulacija? Zar ne bismo, u slučaju tako „sumnjive“ nauke kao što je psihijatrija, mogli na najsigurniji način shvatiti isprepletenost učinaka moći i znanja? Isto to pitanje sam u Rađanju klinike želeo da postavim u vezi sa medicinom: ona svakako ima mnogo čvršću naučnu strukturu nego psihijatrija, ali i ona je veoma duboko uvučena u društvene strukture. Tada me je pomalo smela činjenica da to pitanje koje sam postavljao sebi nije uopšte zanimalo one kojima sam ga postavljao. Smatrali su da je taj problem beznačajan u političkom smislu i neplemenit u epistemološkom.

Mišel Fuko

Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) francuski filozof, držao je katedru na College de France koju je nazvao „Istorija sistema mišljenja“. Njegova dela su imala ogroman uticaj na humanističke i društvene nauke druge polovine 20. veka. Fukoov rad se odnosi na oblasti filozofije istorije, kulturnih studija, sociologije, obrazovanja, teorije književnosti, filozofije nauke kao i na mnoge druge. Poznat je po svojim kritikama društvenih ustanova svih vrsta, ponajviše psihijatrije, medicine i kaznenog sistema, kao i po svojim idejama istorije seksualnosti. Njegove opšte teorije koje se tiču moći kao i odnosa znanja i moći, kao i ideje o govoru u odnosu na istoriju zapadne misli su široko primjenjivane i raspravljane. Komentatori i kritičari savremenici često su opisivali Fukoov rad kao postmodernistički ili post-strukturalistički. U toku šezdesetih, često je dovođen u vezu sa strukturalizmom. Iako je u početku prihvatao ovaj opis, Fuko je kasnije isticao svoju udaljenost od strukturalističkog pristupa, ističući da, za razliku od strukturalista, on nije usvojio formalistički pristup umetnosti. Nije prihvatao čak ni svrstavanje u postmodernizam, govoreći da bi radije raspravljao o definiciji „modernosti“.